Izvor: Standard

Pitanje je u kojoj meri će ovo ostati vazdušna kampanja kao u slučaju Kosova ili će se preći i na kopnene operacije, pita se Džordž Fridman iz američke agencije za strateška istraživanja Stratfor…

Dugoročni ciljevi rata u Libiji, mada neizrečeni, dobro su poznati – zbacivanje Gadafijeve vlade, koju bi zamenio novi režim čiji bi stožer činile pobunjene snage.

Zadatak je jasniji nego strategija, koja se ne može utvrditi na osnovu prvih poteza. Strategija bi morala biti uspostavljanje zone zabranjenog leta i napadi na libijske komandne i kontrolne centre, ili oboje plus napadi na Gadafijeve snage. To takođe može biti kombinovano sa invazijom i okupacijom Libije.

Pitanje, međutim, nije cilj, nego strategija koja se sprovodi. Koliko je (međunarodna) koalicija, ili u najmanju ruku pojedine njene članice, spremna da ide daleko kako bi se promenio režim u Libiji i potom kontrolisale posledice tog čina? Koje resurse je spremna da angažuje i koliko je spremna dugo da se bori? Treba se prisetiti da je u Iraku i Avganistanu okupacija postala srce, odnosno središte rata, a da je promena režima bila samo početni čin. Moguće je da koalicioni partneri još nisu doneli odluku o strategiji ili još nisu postigli sporazum. Razmotrimo prvo fazu rata, bez obzira koliko je (međunarodna koalicija) spremna da ide daleko u ostvarivanju svog cilja.

Kao i prehtodni ratovi od 1991, i ovaj rat je počeo sa veoma javnom pripremom, tokom koje su koalicioni partneri pregovarali o osnovnom okviru tražeći međunarodnu podršku i odobrenje od međunarodnih organizacija.

Tokom ovih priprema i pre konačne odluke, specijalne snage su ubačene u Libiju da bi obavili dve misije. Prvo, da ostvare kontakt sa pobunjeničkim snagama da bih ih pripremili za predstojeće događaje, uspostavili kanale za komunikaicje i logistiku, kao i da se stvori politički okvir za vreme nakon rata. Drugi cilj je da se lociraju i osmatraju mete za napade, kako bi se osigurale najnovije informacije. Znamo da su operativci britanskog SAS bili u Libiji, a pretpostavlja se da su i specijalne snage i bezbednosne službe drugih zemalja takođe operisale na tom prostoru.

Rat je počeo sa dve serije napada. Cilj prvih napada bio je onseposobljavanje ili izolovanje libijske komandne strukture. To može da uključi i ubistvo Gadafija i njegovih sinova ili drugih visokih zvaničnika.

Ti napadi zavise od specifičnih obaveštajnih podataka o objektima, uključujući komunikacije, planiranje sa detaljima o lokaciji libijskog rukovodstva.

Napadi se izvode krstarećim raketama i avijacijom. Tip aviona koji se koriste zavisi od snage vazdušne odbrane Libije, potrebnog vremena i municije. To mogu biti konvencionalni borbeni ili nevidljivi strateški avioni kao što je američki B-2 bombarder. Specijalne snage mogu biti na zemlji kako bi označili mete za municiju sa laserskim navođenjem.

Istovremeno, međunarodne koalicione snage napadaju libijske vojne aerodrome, magacine sa gorivom i slično kako bi se prizemljila libijska avijacija. U toku su udari borbenim avionima ili krstarećim raketama po radarima velikih i fiksnih raketnih sistema zemlja-vazduh (SAM).

Istovremeno, avioni “divlja lasica”, koji su dizajnirani da neutrališu vazdušnu odbranu neprijatelja, patroliraju u potrazi za pokretnim SAM sistemima kako bi ih uništili. To je ključni moment u sukobu. Veoma je teško biti mobilan i detektovati ove oružane sisteme na zemlji. Stoga, potpuna eliminacija antiraketnih sistema delimično treba da bude obaveza Libijaca (antivladinih snaga). Između mobilnih sistema i ručnih protivavionskih raketa, pretnja po savezničke avione može postojati izvesno vreme, čak iako se Gadafijeve snage suoče sa teškoćama da obori bilo šta.

To Zapad, a naročito SAD, veoma dobro znaju i umeju da se suoče sa tim izazovom. Ali ovo je početak rata. Gadafijeva ključna snaga je u oklopnim jedinicama i, naročito, artiljeriji. Uništavanje njegovih vazdušnih snaga i izolovanje njegove vojne sile, ne znači automatski i pobedu u ovom ratu. Rat se vodi na zemlji. Postavlja se pitanje motivacije Gadafijevih trupa. Ukoliko smatraju da je predaja neprihvatljiva i da je to lična katastrofa, oni mogu nastaviti borbu. U tom slučaju, međunarodna koalicija mora da odluči da li će se angažovati u uništavaju libijskih snaga iz vazduha. To je moguće, ali se nikada ne može sa sigurnošću unapred tvrditi da je i ostvarivo.

Štaviše, to je faza rata u kojoj počinje da raste broj civilnih žrtava. To je paradoks rata koji je pokrenut da okonča stradanje civila – da sredstva koja se koriste za ostvarenje tog cilja mogu ponekad da sama po sebi izazove znatna ljudska stradanja. To nije samo teoretski stav. To je trenutak u kome pobornici rata, ali koji žele da se okončaju nevolje civila, mogu da se okrenu protiv političkih lidera zato što to nisu uradili bez visoke cene, odnosno žrtava. Treba se prisetiti da se svet gnušao Sadama Huseina, ali oni koji su ga se gnušali često nisu bili spremni da se plati cena za njegovo zbacivanje. Evropljani su naročito osetljivi na to pitanje.

Pitanje je, dakle, u kojoj meri će ovo ostati vazdušna kampanja, kao u slučaju Kosova, ili će se preći i na kopnene operacije. Kosovo je u tom smislu bila idealna varijanta, ali Gadafi nije Slobodan Milošević i možda ne ne misli da može bilo gde da ode ako se preda. Za njega borba može biti pitanje egzistencije, odnosno preživljavanja, dok za Miloševića to nije bio slučaj. On i njegovi sledbenici mogu nastaviti otpor. To je velika nepoznanica. Opcija za međunarodne snage može biti ograničavanje na vazdušne operacije u određenom periodu bez jasnih rezultata, ili da se izvrši invazija.

U tom slučaju se nameće pitanje, čije trupe će učestvovati u invaziji. Egipat se čini spremnim za to, ali između ove dve zemlje postoji dugogodišnji animozitet i njegova intervencija možda ne bi bila doživljena u Libiji kao oslobođenje. Evropljani mogu da izvrše invaziju. Teško je zamisliti da će Obama prihvatiti angažman u trećem ratu u islamskom svetu. Taj trenutak će biti test za međunarodnu koaliciju.

U slučaju invazije, ona će verovatno biti uspešna. Onda se postavlja pitanje, da li će se Gadafijeve snage povući u opoziciju, odnosno pokret otpora. To zavisi od stanja njihovog duha, ali i ponašanja (međunarodnih snaga). Amerikanci su podstakli pobunu u Iraku gurajući pripadnike (Sadamove) Baz partije u nemoguću poziciju. U Avganistanu su Talibani prepustili formalnu vlast, a da nisu u potpunosti bili poraženi. Oni su se pregrupisali, transformisali i vratili. Nije poznato da li je i Gadafi to u stanju da uradi, ali ostaje velika nepoznanica.

U Iraku nisu bile problem operacije specijalnih snaga niti udari koji su desetkovali i uništili neprijateljsku vazdušnu odbranu. Nije bio problem ni u porazu iračkih snaga na kopnu. Problem je bila okupacija, kada se neprijatelj pregrupisao i organizovao pokret otpora protiv SAD koje su imale ogromne teškoće da se sa njim suoče.

Stoga, vojni uspesi narednih dana, ne znače ništa sami po sebi, odnosno neće nam ništa nagovestiti. Čak i ako se Gadafi preda ili bude ubijen, čak iako nije nužna međunarodna invazija, postoji mogućnost pobune njegovih snaga. To nećemo znati, sve dok eventualno ne počne.

Odlučeno je da je cilj ove misije promena režima u Libiji. Redosled strateških poteza je rutinski u pripremama za rat od 1991, ovoga puta sa većim angažmanom Evrope. U početku će invazija ići veoma dobro, ali to neće biti odlučujuće za ishod rata. Test će uslediti, ako rat čiji je cilj zaustavljanje ljudskih stradanja, zapravo izazove dodatne nevolje civila. To je tako u situacijama kada se moraju doneti teške političke odluke i kada ćemo utvrditi da li se podudaraju strategija, ciljevi i politička volja.