Akademik Vladeta Jerotić

RACIOCENTRIZAM, JUNG I HRIŠĆANSTVO

Povodom knjige prof. dr Željka Simića „Jung i hrišćanstvo“, ADB, Beograd, 2011.

Posle objavljivanja nekoliko knjiga koje su se, na filosofski i psihološki način temeljno pozabavile problemima svesti i njenog preobražaja (u knjizi „Preobražaji totalitarne svesti“, 2006.), zatim filosofije i psihologije moderne psihe (u knjizi „Filozofija moderne psihe“, 2007.), i u knjizi „Antropološka epistemologija epohe“, 2009.), prof. dr Željko Simić u novoj knjizi sa naslovom „Jung i hrišćanstvo“ nastavio je sa daljim produbljivanjem trajno aktuelne teme kritike raciocentrizma zapadnoevropske misli. S pravom se ne zadovoljavajući modernizmom i postmodernizmom (već uspešno ranije kritikovanih od nekih savremenih filosofa), Željko Simić u ovoj novoj knjizi „traži drugo središte“ (u stvari Drugog), i to najpre u obimnom, donekle protivrečnom delu Karla Gustava Junga.

Očevidno impresionizan Virovim filmom The Truman’ show, profesor Simić na samom početku knjige postavlja nekoliko bitnih pitanja: dokle je stiglo danas otuđenje (pojam i izraz koji je prvi upotrebio apostol Pavle pre skoro dve hiljade godina, u poslanici Efescima i Kološanima) i koliko smo još slobodna bića koja mogu da odlučuju, ne potpadajući pod ego narastajuće robotske civilizacije – sa kojim će se pitanjima, varirajući ih na razne domišljate načine bogato ih proširujući pozivanjem, sve do antičkih filosofa do onih savremenih, naročito savremenih francuskih filosofa, profesor Simić baviti sve do kraja svoje knjige.

Kako da čovek ne podlegne „fakticitetu svedočenja nekog drugog“, kada je čovek biće slabo, kao slamka je na vetru, „bačen pod oblačnu sferu… na burnu brežinu“ (Njegoš pre Hajdegera!), a onda je i neizmerljivo sugestibilno i autosugestibilno biće – sve dok ne počne proces individuacije, a daleko je od istine da svi ljudi individuiraju.

Pažljivo prateći, i teorijski i praktično, i u prošlosti i danas stanje psihe, kako svoga naroda, tako i naroda zapadnoevropske civilizacije, profesor Simić se s pravom obraća D(d)rugom. Ali koji je D(d)rugi? neshvatljiva transcendencija i/ili običan čovek, još bolje, naš bližnji? Kako stići, ili bar se približiti D(d)rugom? kada je u pitanju drugi čovek (moj bližnji) onda je dijalog najbolji, a zašto je najteži i najređi susret čoveka sa čovekom? To bi trebalo da bude susret Ja-Ti, o kome je neprevaziđeno dobro pisao veliki nemačko-izraelski filosof Martin Buber, kome i Željko Simić u svojoj knjizi poklanja iscrpnu pažnju.

Do Karla Gustava Junga, kome je najveći deo Simićeve knjige i posvećen, stiže se preko psihoanalize i njenog osnivača Sigmunda Frojda. Ako pokatkad autor i preteruje sa kritikom psihoanalize i njenih nastavljača (naročito Lakana koji i pored originalnosti ne uspeva da nađe „upotpunjujućeg Drugog“), tačna je Simićeva primedba da Ego nekorisno podleže sopstvenoj sugestiji o preuveličanom značaju Nesvesnog koji treba (prema psihoanalizi) da odlučuje o svim oblastima života: od polnog života do najviših dostignuća kulture (religije i umetnosti). Autor takav odnos Ega prema Nesvesnom (i obratno) naziva „monološkim“, a takav odnos – a to je bitno – sprečava da „sada-trenutak“ dođe do izražaja. „Kada nema sadašnje trenutka nema ni stvarne deobe subjektiviteta, to jest nema priznavanja Drugog“.

Kritikujući s pravom savremeni raciocentrizam, pozivajući se na poznog Junga, autor se zalaže za „a-racionalne ustrojne sile unutar modernog čoveka“. Da li se to savremeni umni čovek kao pojedinac ponovo vraća iracionalnom unutar čoveka, ali (uz pomoć Junga) iracionalnom kao stvaralačkom i religioznom unutar opet nekog Nesvesnog (više kolektivnog, nego individualnog nesvesnog)? Gde onda treba smestiti, ostaviti ili pomeriti (u kome pravcu?) kauzalno-finalističko objašnjenje čovekovog celokupnog života?

Vredan je bio autorov osvrt na tragediju i tragično (kod starih Grka) i sa njima u vezi na Jaspersovo shvatanje „tragičnog znanja“, a onda i sukobljavanja sa „graničnom situacijom“. Još jednom tako, osvešćeni subjekt izdiže se konačno od kružnog kretanja življenja i umiranja, da bi slobodno prihvatio „kretnju unapred“, na kome putu povratka nema. Na ovo nas je upozorio još Vergilije u IV Eklogi „bukolike“, kada, prema tačnom komentaru Brodskog, heroj se više ne vraća! Hrišćanski mislioci zaključuju da je posle Hrista verovanje u reinkarnacije anahrono.

Smatram da svaki početak odlučnog dijaloga sa Jungom treba da otpočne upravo onako kako ga je Željko Simić otpočeo, naime: kako svoj sopstveni, ali istovremeno i sveopšti „kamen spoticanja“ pretvoriti u „glavni oslonac“ svoje individuacije koja će onda, vremenom (obično doživotno) dovesti čoveka do „neobjašnjivo dobrog“.

Baveći se, negde od polovine svoje knjige sve opširnije i dublje Jungovom analitičkom psihologijom, pri čemu njegova poznata knjiga „Psihologija i alhemija“ privlači posebnu pažnju Željka Simića, on jasnije nego ranije izjavljuje „da nas prevashodno zanima mogućnost dragocenog i zapravo verodostojnog modelovanja humanog postojanja“. U tome poduhvatu autor nalazi snažnu podršku u Jungovom delu, bez obzira što povremeno, s pravom, kritikuje neke Jungove neubedljive apriorne postavke.

Pošto je vreme, očevidno „iščašilo svoj zglob“ (još od vremena Dekarta) – raciocentrizam je čudovišno porastao na račun jednog drugog pretpostavljenog središta – Željko Simić uz pomoć Junga, ali i savremene nauke (Jung i Paoli, fizičar, zajednički su pisali o sinhronicitetu), u potrazi je za „drugim središtem“ koji bi morao biti bliže izvornom čovekovom doživljaju Središta, zaoštravajući na pravi način dilemu: determinizam-indeterminizam, ili (na drugi način), Dekart-Jung. Ostaje, naravno, mučno pitanje: kako doći do doživljaja Sopstva upotrebljavajući pri tome „preumnu svest, ne više raciocentričnu“?

Već pomenuta Jungova knjiga „Psihologija i alhemija“, kojom se Željko Simić inspirisao, nosi u sebi skrivenu opasnost da je taj alhemičar u stvari gnostičar koji traži oslobođenje ne samo čoveka, već i čitave materije u kojoj je sam Bog zarobljen! Autor knjige „Jung i hrišćanstvo“ izgleda da je ipak svestan zamke gnostičara čiji se cilj „ne postiže i nikada se nije postigao“.

Ako pažljivo pratimo Jungovu misao u toku njegovog plodnog života i rada, neminovno dolazimo i do protivrečnosti u Jungovom kazivanju nekih važnih pojmova, i to Željko Simić lucidno uočava. Reč je o teško rešivom sukobu između Ego-svesti savremenog čoveka i onog njegovog, kod svih ljudi prisutnog transcendentnog nesvesnog, njegovog Jastva (Sopstva). Kako prihvatiti, i to svesno, numinozno, a pri tome ne odbaciti Ja-svest koja se mora, hteli ili ne prilagođavati? Švajcarski antropolog jungovske orijentacije Willy Obrist delimično odgovara na postavljeno pitanje ovako: „U odnosu Ja i Sopstva prilična je razlika kako ga tumači teistička hrišćanska tradicija i New Age pokret. U prvom tumačenju ide se od Sopstva koji je, prema Jungu Hristos, prema Ja, dok u drugom, inspirisanom gnostičkom spiritualnom tradicijom, težište je na trudu Ja uperenom prema celini Sopstva“.

Što dalje odmičemo u čitanju Simićeve knjige, bude sve jasnije šta približava Simićevo uporište filosofskom diskursu Jungovih osnovnih ideja. To je ozbiljna kriza zapadnog uma koji, prema Jungovim tačnim rečima, „poseduje nauku o prirodi, ali zato začuđujuće malo zna o svojoj sopstvenoj prirodi, o prirodi u sebi“. Gde su koreni, uzroci ovakvog shizofrenog rascepa evropske duše i uma? Ostavljamo ovo presudno pitanje i dalje neodgovorenim. Ono što približava našeg autora Jungu i njegovom prodornom uvidu u krizu „modernog čoveka“, a koji uvid je kod Junga počeo još početkom dvadesetog veka, jeste istovetna Simićeva ubeđenost, u drugoj polovini dvadesetog veka i početkom dvadeset prvog, u pomenutu dublju krizu evropskog čoveka. Obojicu spaja tačan uvid u suštinsku krizu Evropljana. Kao i mnoge druge proučavaoce Jungovog dela, i Željka Simića je privukla Jungova „prelomna“ knjiga, njegova studija „Odgovor na Jova“.

Ako ostanemo (a treba da ostanemo) na nedokučivosti Božije promisli, odnosno na čoveku kao „crvu i moljcu“ – mada on nije samo to, već je i Božiji sin, ali tek preko Božijeg Sina – onda je tačna primedba Željka Simića da „Jov traži dijalog sa apsolutom… ne zbog osvešćujućeg dozrevanja tog apsoluta, odnosno individualnu maturaciju Jastva… već radi verodostojne investicije čovekove samosvesti“.

Jov-Čovek – da li prvi put na ovaj način u poznatoj istoriji čoveka? – vodi dijalog sa Bogom i to oplemenjen patnjom, dozrelog uma; Jov traži „drugo središte“, i u sebi i van sebe („da bude uveren iznutra“). Gde nalazi Jov ovo drugo središte? U doživljajnoj reči: „Ali znam da je živ moj iskupitelj, i na pošljedak da će stati nad prahom“. Hrišćansko tumačenje ove Jovove reči, samo je jedno: naslućivanje dolaska Isusa Hrista na svet!

Nije ni ovo dovoljno saznanje – zapravo koga? Jova, Jahvea, Željka Simića, ili i mene kao recenzenta – jer Jung priča nešto „skandaloznije“, zapravo suštinsko gnostičko učenje: „Jahve mora da postane čovek, jer je ovome naneo nepravdu“.

Očevidno sve nezadovoljniji Jungom i njegovim Odgovorom svima nama, preko Jova-čoveka, u daljem toku knjige, Željko Simić sve će se više okretati i tražiti odgovore na egzistencijalna pitanja života i smrti u hrišćanskoj patrističkoj literaturi. Pored sveg našeg divljenja za pokušaje nekih filosofa, od presokratičara i Platona, preko Kanta, Hegela i Šelinga do naših dana, Željko Simić s pravom navodi reči svetog Jovana Damaskina (8. vek) koji nam poručuje, ono što kao da svi znamo: za radikalno poimanje Božijih svojstava, one su – nepojmljive!

Bez ovakve mogućnosti umne slutnje, pozivajući se na crkvenog oca iz trećeg veka, Tertulijana (ne i svetitelja), odlučujuća je slutnja: „Nešto omogućava čoveku priznanje Boga“ (jer je, duša ljudska „bogolika“), sa komentarom našeg autora da to nešto „po patristici nipošto nije način upotrebe svesti“. Da li to treba da znači da čovekova svest, ili nema nikakvog bitnog značaja u čovekovom poimanju Boga, ili je ta uloga zanemarljiva? Naš autor se zalaže da je „božanstvena sila“, o kojoj govori patristička literatura „zapravo autonoman psihički entitet“; na ovaj način kazano, opet smo na pragu Jungovih arhetipova i pojma Jastva (Sopstva). Na mestu je i autorov navod svetog Jovana Damaskina koji kazuje ono što gotovo svi sveti kazuju: za racionalno poimanje božijih svojstava, ona su – nepojmljiva. Ovu istinu znali smo i ranije, i mnogo ranije, ali utoliko smo se više divili kada su neki filosofi slutili Božija svojstva i iskazivali ih – racionalno (neki presokratičari, Platon, Kant, Šeling i drugi). Bez ovakve mogućnosti umne slutnje, šta ostaje prosečnom, jadnom čoveku koji ipak i sam sluti da Boga ima, nego ono što kaže Karl Jaspers na kraju svojih uzvišenih umnih napora: Gott ist und das genügt. Na mestu je od našeg autora i navod svetog Irineja Lionskog (iz drugog veka): „Niko ne može znati Boga ako ga Bog ne nauči“ – ali vapijuće čovekovo pitanje ostaje: kako i zašto Bog nekog čoveka nauči a drugog ne?

Kada sam maločas hvalio umne napore velikih filosofa i našeg autora, imao sam na umu i velike gnostičare, i to kroz vekove, bez obzira što su gnostičari bili i ostali najveća jeres hrišćanstva. Zar Karl Gustav Jung nije bio i gnostičar? Kako miriti veru i znanje (saznanje)?

Naš autor, s mukom traži, kao i mnogi značajni mislioci pre njega, da pronađe „zlatnu sredinu“ između stroge i pesimističke determinisanosti frojdizma (po kome se traumatizovano detinjstvo neminovno utiskuje u karakter i ostavlja neizbežan negativan trag u psihi čoveka), i finalističkog, teleološkog gledanja na događaje Karla Gustava Junga, delimično i nekih hrišćanskih mislilaca. Zato će Željko Simić još jednom da se pozove na izuzetnog filosofa Martina Bubera i njegovo gledanje na međuljudske odnose u kojima ne može da preovlada niti sudbonosni determinizam, niti neko teleološko viđenja čoveka, naroda i čovečanstva; gledište koje je kritikovao još Nikolaj Berđajev. Pošto se dobrim delom složio sa filosofskim postavkama Martina Bubera, neće začuditi kada profesor Simić „drugo središte“ (nasuprot „prvom“, raciocentričnom) ovoga puta jasno formuliše tako da ovo „središte“ – „nije položaj, nego odnos, da nije zarobljeno u nedodirljivog samovlasti unutar psihe“ (kao kod Frojda, donekle i kod Junga). Taj „odnos“ u čoveku je, naravno, Ja-Ti odnos, koji ne lebdi u praznom prostoru čoveka i ljudi, jer je zasnovan na transcendenciji, što drugim rečima (Buberovim) znači – zasnovan je na ljubavi, jer „ljubav je kosmičko zračenje“ (Buber).

I gnostičare i Junga kao gnostičara mogu prevazići samo pisci patrističke literature, a u njoj naročito – naš autor s pravom izdvaja – svetog Grgura iz Nise i svetog Maksima Ispovednika, koji su (za Simića) „zapanjujuće holistički-moderna pouka patrističke zrelosti savremenom raciocentrizmu i patrikularizmu. A pouka patristike (između brojnih drugih) glasila je: Religioznost je iznad etičnosti, a ova iznad estetičnosti, iako su sva tri entiteta za celovito doživljavanje Boga neophodna.

Na kraju ovih svojih opširnih umnih izlaganja (mestimično zamornih, nepotrebno ih „krsteći“ stranim rečima) profesor dr Željko Simić opravdano kritikuje Karla Gustava Junga – i pored brojnih, takođe opravdanih pohvala za „Jungovo uviđanje nužnosti preokretanja toka civilizacijskog razvitka, koje će, da bi izbeglo suicidalni ishod morati da pronađe drugo usredištenje samoaktualizacije“ – jer Jung nije prihvatio „treći entitet, pored Ego-svesti i Nesvesnog“, Duha Svetog (koga Jung nije hrišćanski, već gnostički shvatio).

U zaključnoj, petoj glavi „Od Junga do Trumana“, Željko Simić uspešno zaključuje ono što je do sada tražio da dokaže, a to je da je zapadno-evropski „raciocentrizam u već minulom dobu doveden do zenita ispunjenja svojih potencijala“, pa se taj sistem sveobuhvatnog evropskog mišljenja više ne može nazvati ni racionalnim, niti iracionalnim. Kao da su zbilja svi „izmi“ i filosofski sistemi (uključujući postmodernizam i njegove nastavljače) definitivno iscrpljeni i nemoćni da pokrenu zapadnu civilizaciju na mogući novi početak. Ako ipak postoji neka mala mogućnost za stvarnu obnovu i uma i srca Zapada, to može biti samo, tako veruje Željko Simić – hrišćanska obnova.

Ako već treba da budemo od nekoga „posmatrani“ (Trumanova egzistencija) onda bi to trebalo da bude „nedremano Božije oko“, koje, i kada nas posmatra, ostavlja nam apsolutnu slobodnu volju (paradoksalno, to je i Sartrovo, i izvorno hrišćansko učenje!).
Smatram lično opravdan poziv profesora dr Željka Simića (i sebi i čitaocu) na trajan priziv apostola Pavla svima ljudima koji su postali svesni stalne „krize“, otud i stalne potrebe čoveka za preobražajem, koji (priziv) glasi: „I ne saobražavajte se ovome vijeku, nego se preobražavajte obnovljenjem uma svoga da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija“ (u poslanici Rimljanima 12, 2).

Napomena: Tekst izašao u oktobarskom broju Letopisa Matice srpske