Izvor: Politika

Šta je tačno Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS), kakvi su joj ciljevi, dometi, konkretne akcije. Da li je, zaista, reč o „istočnom NATO-u, a samim tim i ozbiljnom američkom suparniku”, kako su mnogi požurili da okarakterišu ovaj skup evroazijskih država? Ili je, prema pisanju američkog lista „Nešenel interest”, reč tek o „skupu autokratskih režima, pukom debatnom klubu bez konkretne moći, zajednici koja će se raspasti onoga trenutka kada se vojska SAD povuče iz Avganistana…”

ŠOS je stvoren na današnji dan, pre deset godina. Nastao je kao logičan nastavak saradnje zemalja članica, takozvane Šangajske petorke – Kazahstana, Kirgizije, Kine, Rusije i Tadžikistana – osnovane 1996–1997. godine. Trenutno okuplja šest stalnih članica (osnivačima se, od 2001. pridružio i Uzbekistan, kada je organizacija i dobila sadašnji naziv). Tu su i četiri države „posmatrači” (Indija, Iran, Mongolija i Pakistan), kao i dve države u statusu „partnera po dijalogu” (Belorusija i Šri Lanka).

Ukupna teritorija koju pokriva ŠOS iznosi oko 30 miliona kvadratnih kilometara, što čini 60 odsto teritorije Evroazije. Na pomenutom prostoru živi četvrtina stanovnika naše planete, ili milijardu i 455 miliona ljudi. I ono što je možda najinteresantnije, članice ove organizacije su zemlje sa najdinamičnijim ekonomijama današnjice.

Kako tvrde njegovi tvorci, ŠOS nije vojni blok poput NATO-a. Uostalom, do sada ni u jednoj situaciji nije delovao kao vojna struktura. Njegov glavni zadatak bio je i ostao jačanje stabilnosti i bezbednosti na širokom prostranstvu na kojem postoje države članice, borba protiv terorizma, separatizma, ekstremizma, trgovine narkoticima. Kao i pospešivanje saradnje u sferi energetike, produbljenju naučnih i kulturnih odnosa i slično.

Sa druge strane, ima mišljenja da je ŠOS, u stvari, stvoren kao odgovor na ekspanzionističku politiku SAD u ovom delu sveta. Kako vojnu i političku, tako i ekonomsku. Pri tome, članice organizacije, a pre svih Rusija i Kina, ne skrivaju da se njihovi međusobni interesi u mnogo čemu razilaze, ali to ne vide kao prepreku za saradnju u oblastima koje jednako dotiču i jednu i drugu zemlju, a pre svega odnos prema SAD.

I dok u Pekingu na ŠOS gledaju kao na neku vrstu kapije ka ogromnom evroazijskom tržištu, ne izlazeći pri tome iz utvrđenih bezbednosnih okvira, za Moskvu, koja sa opreznošću prati ubrzani ekonomski rast mnogoljudnog suseda, prioriteti ostaju tradicionalni: borba protiv terorizma, ekstremizma i separatizma.

Kako god bilo, ŠOS jeste protivteža američkom uticaju u evroazijskom prostoru, i tu svoju ulogu organizacija dokazuje svakodnevno. To se, između ostalog, vidi i po tome što administracija u Vašingtonu neskriveno pokušava da se prilagodi novim okolnostima, da očuva neka stara savezništva i, po mogućnosti, stvori nova.

Prvi primer je Kazahstan. Na nedavnim izborima u ovoj „autokratskoj” državi pobedio je dotadašnji predsednik Nursultan Nazarbajev. U SAD su gromoglasno pozdravili uspeh Nazarbajeva, iako su rezultati pokazali da je za bivšeg sovjetskog rukovodioca glasalo čak 95 odsto birača. I to pri izlaznosti od 90 procenata.

Slično „prilagođavanje” usledilo je i, u još nemirnoj, Kirgiziji, gde je rukovođenje tamošnjom vladom preuzeo Almazbek Atambajev, prvi premijer u nekoj od centralnoazijskih zemalja koji je na ovu funkciju došao iz redova opozicije. U ovom slučaju neophodno je imati u vidu i činjenicu da SAD u Kirgiziji drže veoma važnu vazduhoplovnu bazu iz koje deluju ka Avganistanu.

Ono, međutim, što ŠOS stavlja u samu žižu interesovanja jeste činjenica da su članice ove organizacije, u stvari, zemlje koje će direktno kreirati skoru budućnost najvećeg dela naše planete. Svojim ubrzanim ekonomskim usponom, zasnovanim pre svega na otvorenosti prema najsavremenijim tehnologijama i jeftinoj radnoj snazi, a čemu nijedna zapadna ekonomija, jednostavno, ne može da parira, zemlje Evroazije nameću se kao nezaobilazan igrač. Za početak kao „ekonomski tigrovi”, ali uskoro, bez sumnje, i kao vojne sile.

Mada mnogo šta danas sugeriše kako različitost gledanja na ŠOS, i unutar same organizacije i van nje, znači nedostatak u dovoljnoj meri definisane pozicije u globalnim relacijama, nema sumnje da zemlje članice idu putem koji su vrlo jasno zacrtale, a imajući u vidu, pre svega, sopstvene interese. Tako gledano, čak i da se prihvati stav Vjačeslava Trubnikova, novinara, političkog analitičara, tajnog agenta i diplomate, kako ŠOS nije vojni savez, nema sumnje da će to postati onoga trenutka kada se za to ukaže potreba.