Izvor: Politika

Ne sećam se kada sam poslednji put čuo da je neko zaista optimističan u pogledu budućnosti ove zemlje. Isključujem političare, investicione bankare i generale, pošto je u opisu njihovih radnih mesta da daju optimistična predviđanja o svemu– od naše poniruće ekonomije, do naših samoubilačkih ratova, kao i dokazane narcise naviknute da zatvaraju oči pred okolnostima u kojima se njihovi američki sunarodnici nalaze.

Sve doskora, bezrezervni proroci propasti i mraka bili su retkost među našim prijateljima i poznanicima. Uglavnom su se mogli naći među starijima, kojima je u životu zapala neuobičajena porcija tragedija i razočaranja, tako da njihov sumorni pogled na svet nije delovao primenjivo na nas ostale. Uglavnom biste susretali hronične optimiste, idealiste, čak i niburovske realiste; sada srećemo ljude svih generacija i porekla, koji jedva čekaju da vam ispričaju kako je sve propalo, i, u ličnijem tonu, koliko je njima samima teško – ne samo da sastave kraj s krajem, već i zbog toga što ne mogu da shvate zašto je zemlja koju su mislilida poznaju postala neprepoznatljiva.

Pogledajte samo taj napad na prava državnih službenika u Viskonsinu kojisu novi guverner ove države Skot Voker i grupa senatora progurali kroz zakonodavno telo bez kvoruma, bez bilo kakve rasprave. Isto se desilo i u nekoliko drugih država u srcu zemlje. U ovim novim Sjedinjenim Državama, nastavnici, sindikalci, žene, deca, nezaposleni i beznadežni predstavljaju uzrok nepodnošljivog deficita, i ponovo preovlađuje filozofija surove kompetitivnosti koja treba da nas učini velikim.

Gotovo da nema te domaćice koja u današnje vreme može da spreči goste za večerom da jedni drugima recituju nebrojene primere laži i gluposti na koje nailaze u štampi i na TV. Što više padaju u žar, to se više trude da nadmaše jedan drugog, ne mareći za jelo u tanjirima. Kad god se nađem s prijateljima, znam da se svesno naprežemo da promenimo temu i pričamo o unucima, prisećamo se prošlih dana i filmova koje smo gledali, ali ne zadugo. Opet se na kraju sve svede na opšte obeshrabrenje i demoralisanost, kao da potištenost zbog svega što nam rade nije prikladna tema u pristojnom društvu.

U atmosferi rastuće brige i histerije, u kojoj se pravi uzroci i razmere užasnog stanja naše nacije namerno prikrivaju i zamagljuju od strane političkog establišmenta i korporativnih medija, nije čudo što svuda vladaju konfuzija i gnev. Kao što svako ko je putovao po zemlji i razgovarao s narodom zna, Amerikanci ne samo da su loše obavešteni, već su u potpunom neznanju po pitanju većine stvari koje pogađaju njihove živote. Zar ne bi bilo lepo kada bi naš predsednik bio sasvim otvoren prema nama i rekao nam da je naša oskudica značajnim delom izazvana ratovima koje vodimo u Avganistanu i Pakistanu, stotinama vojnih baza koje izdržavamo širom sveta, ogromnim poreskim olakšicama za bogate i finansijskim spasavanjem Volstrita.

Kao što znamo, ništa od toga nismo u prilici da čujemo. Po predsednikovoj računici, saopštavanje istine Amerikancima ugrozilo bi njegovu kampanju za reizbor, jer ne bi mogao da prikupi milijardu dolara, koliko mu je ovaj put potrebno. Ljudi koji imaju taj novac i koji su spremni da daju priloge zanjegovu kampanju vrlo dobro znaju šta bi im informisani birači u funkcionalnoj demokratiji uradili kad bi shvatili ko je ispraznio nacionalnu kasu da bi napunio vlastite džepove.

Nema sumnje, on i njegova stranka učiniće sve da zaobiđu istinu i predložiće naoko privlačna rešenja – kao što su predlog novog sistema zdravstvene zaštite koji ne samo da povećava obim obuhvaćenih, već umnogome ide u korist osiguravajućih društava a malo toga čini da se smanje troškovi zdravstvene zaštite. Nadaju se da će te mere zavarati većinu glasača koji se neće potruditi da saznaju detalje, a takođe poslati jasan signal klasi parajlija da neće imati ni najmanje neprijatnosti.

U ovakvim prilikama, oni koji i dalje insistiraju da nešto duboko ne valja s demokratijom koja neće da se usredsredi na sve veće razlike u prihodima, na čisto ludilo naših beskrajnih vojnih poduhvata u Avganistanu, na bedu bolesnih i nezaposlenih, biće optuženi da su nerealistični i stalno će ih podsećati da bi sa drugom strankom na vlasti stvari bile još gore. Razlog zbog kojeg se pesimisti množe je taj što u ovoj zemlji vređamo intelekt i svest o vlastitoj prošlosti, odbijajući da priznamo da je korupcija izvor naših boljki. Nije potreban veliki mentalni napor da shvatimo da ni u Vašingtonu ni u lokalnim sredinama, nema efikasne političke sile koja bi bila kadra da išta ozbiljno preduzme ne bi li razvejala našu samoobmanu da treba da budemo svetski policajac, jer bi svako razumno rešenje ozbiljno zadiralo u profit ove ili one interesne grupe.

Kaže se da majmun češe buve ključem od svog kaveza. To može da zvuči ili veoma smešno, ili veoma tužno. Na nesreću, to je stanje u kojem se mi sada nalazimo.