Izvor: Deutsche Welle

Obrazovanje je pravo svakog čoveka, ali, kao i mnoga druga obećanja međunarodne zajednice, i ovo pravo postoji samo na papiru. Čak 67 miliona dece ne ide u školu; od toga 28 miliona zbog ratova i drugih sukoba.

Čak 164 zemlje su se 2000. godine na Svetskom forumu u Dakaru obavezale da do 2015. godine ostvare ciljeve kada je u pitanju obrazovanje. Jasno je da od toga nema ništa. Kristof Vulf sa Slobodnog univerziteta u Berlinu je i predsednik Obrazovnog odbora Nemačke komisije Uneska. On kaže:

„Ciljevi neće biti realizovani, iako se ulažu napori i mada je mnogo toga postignuto. Reč je o šest ciljeva: Prvo, podsticanje obrazovanja male dece. Druga važna tačka – osnovna škola za sve, vaspitanje za sve. Treća tačka, koja nije ništa manje važna, je obezbeđenje osnovnih uslova života koji uopšte omogućavanju interesovanje za učenjem, a to je, na primer, da deca imaju dovoljno da jedu. Četvrta tačka je da se prepolovi broj analfabeta. Peta, koja je takođe veoma bitna, jeste ravnopravnost polova. I šesta i poslednja tačka je: opšte poboljšanje kvaliteta obrazovanja.“

Ovi ciljevi se ne ostvaruju u prvom redu u zemljama u kojima vlada građanski rat. Međutim, prema rečima Kristofa Vulfa, obrazovanje može da pomogne prilikom stvaranja novog, miroljubivog društva – ili suprotno. „Obrazovanje može da se koristi za prosvećivanje, ili pak za manipulisanje ljudima. Demokratija može da se ostvari samo ako ljudi imaju određeni nivo obrazovanja. To znači da ljudi moraju da se osposobe da shvate šta im se dešava, moraju da nauče da koriste svoja politička prava – ako to ne postoji, onda nema demokratije.“

Kao i mnoge druge organizacije za pružanje pomoći, i Unesko u svom izveštaju kritikuje što se međunarodna pomoć sve više deli prema strateškim kriterijumima – zbog čega se mnoge zemlje i ljudi kojima je potrebna pomoć ostavljaju na cedilu. Problem često predstavlja i činjenica da vojne trupe otvaraju škole koje postaju ciljevi napada pobunjenika. Do istog rezultata u svojoj studiji dolazi i Majk Luis iz Međunarodne organizacije za pružanje pomoći Oksfam.

„Najveći problem nije ugroženost naših projekata ili bezbednost naših saradnika, već u prvom redu bezbednost lokalnog stanovništva u oblastima u kojima radimo. Ne samo u Avganistanu, već i u mnogim drugim krajevima sveta gde isprepletenost vojno-strateških interesa i humanitarne pomoći predstavlja opasnost po lokalno stanovništvo.“

U novom izveštaju Uneska o obrazovanju u svetu ističe se da je broj napada na škole u porastu. U zemljama kao što su Avganistan i Pakistan devojčicama prete, napadaju ih i čak ubijaju – samo da ne bi išle u školu. U mnogim zemljama u kojima se vodi građanski rat škole napadaju, dečake otimaju i prisiljavaju da postanu vojnici, devojčice siluju i eksploatišu kao kućno roblje. A bez škole, vrzino kolo se nastavlja.