Izvor: Danas

Bela kuća je saopštila da će delimično ublažiti poluvekovne sankcije prema Kubi. Na „crveno“ karipsko ostrvo, koje devedeset morskih milja deli od SAD, najžešćeg neprijatelja Kastrove revolucije, kako to s pomešanim ponosom i zebnjom u svakoj prilici ističu u Havani, moći će da putuju naučni i kulturni radnici, profesori i pripadnici nekih drugih profesija. Takođe će biti odobreni i čarter letovi do egzotičnog ostrva, a Amerikanci kubanskog porekla moći će rođacima češće da šalju novac i drugu pomoć.

Zvanična Havana je ove nagoveštaje ocenila kao pozitivnu meru ali i kao „poraz propale politike“ SAD prema Kubi. Nije izostala ni napomena da to ne znači odustajanje od politike pritisaka prema Kubi u cilju njene destabilizacije. Drugim rečima, ocenjuje Havana u zvaničnom saopštenju koje je prenela Granma, blokada sa severa će biti nastavljena. Da li iskorak predsednika Obame, ipak, nagoveštava promene odnosa Vašingtona prema Havani?

Prilika je, u svakom slučaju, da se podseti na dimenzije najžešće i najduže blokade jedne zemlje u savremenoj istoriji. Ta blokada je u protekloj deceniji osuđena sa više strana, između ostalog na ibero-američkom samitu 2005, dok je Generalna skupština UN te iste godine ubedljivom većinom (182 članice) usvojila, doduše neobavezujuću rezoluciju o obustavljanju blokade. Zanimljivo je da su se toj rezoluciji pridružile i zemlje EU, uz napomenu da sankcije pogađaju narod i produžavaju život nedemokratskog režima.

Ali, počnimo – ispočetka. Rezolucije su jedno, a realnost nešto sasvim drugo. Kada je Fidel Kastro na novu 1959. godinu srušio Batistinu vlast i ušao u istoriju, on je već u maju te godine sproveo agrarnu reformu, nacionalizovao sva sredstva za proizvodnju, fabrike, banke, trgovinu, među kojima i američke zemljišne posede, energetske izvore i kapital.

Bio je to otvoreni izazov Vašingtonu. Bela kuća je, uz zdušnu podršku Organizacije američkih država izuzev Meksika, reagovala zavodeći ekonomsku blokadu karipskog ostrva. Obustavljen je uvoz šećera i izvoz na Kubu svih prehrambenih, industrijskih proizvoda i lekova. U nedostatku rezervnih delova stale su ubrzo svih 160 šećerana i većina industrijskih objekata američkog porekla. Težak udarac blokada je zadala i obrazovanju, zdravstvu i drugim sektorima. Od 6.000 lekara polovina se iselila nakon pada Batistine diktature.

Američki cilj je definisao predsednik Ajzenhauer svojom izjavom da „moramo učiniti sve za rušenje Kastra i gušenje komunističkog vulkana u predsoblju SAD“. Strategiju je dugoročno razradio njegov naslednik Džon Kenedi, a sledila su je dosledno još osmorica šefova Bele Kuće – Džonson, Nikson, Ford, Karter, Regan , Buš, Klinton, Dž. V. Buš. Svi su nastojali da sruše Kastrov režim upotrebljavajući pri tome sva sredstva: izolaciju, špijunsku mašineriju, emigraciju, vojnu intervenciju – sve do pokušaja fizičke likvidacije kubanskog lidera. Zanimljivo je, svakako, da je Karter posetio Kubu, doduše tek dve decenije nakon penzionisanja, u maju 2002.

Treba podsetiti da je Buš mlađi početkom 2003. čak pojačao blokadu „crvenog ostrva“. Uvedena je stroga kontrola embarga pa tako, između ostalog, svakom Amerikancu koji bez dozvole poseti Kubu sleduje visoka novčana kazna, dozvoljeni „trošak“ za one koji posećuju ostrvo smanjen je sa 165 na 50 dolara dnevno, strani brodovi koji posećuju kubanske vode ne mogu da bace sidro u američkim lukama tokom šest meseci. Kazne su propisane i za američke firme koje posluju u trećim zemljama kao i za firme koje imaju bilo kakav poslovni odnos sa SAD, ukoliko bi, eventualno, poslovale sa Kubom.

Uveden je i selektivni embargo za kubanske sportiste, pa je 2005. Stejt department odbio da izda vize bejzbol reprezentaciji Kube, višestrukom olimpijskom i svetskom prvaku, za nezvanično prvenstvo sveta u SAD.

I Buš mlađi i svi njegovi prethodnici sišli su sa scene. Kastro je, kako je primetio Vejn Smit, bivši američki diplomata u Havani, odlično odigrao ulogu Davida protiv Golijata. Da li će jedanaesti šef Bele kuće koji se suočava sa „crvenim ostrvom“, Barak Obama, radikalnije promeniti poluvekovnu strategiju prema južnom susedu? Treba podsetiti da se i Kuba tokom poslednjih godina i sama „deblokirala“. Obnovljene su pokidane veze s većinom zemalja na američkom kontinentu i drugim delovima sveta a njene plaže i hoteli široko su otvoreni za strane turiste (preko dva miliona godišnje).

Izvesna liberalizacija uočava se i na unutrašnjem planu. Konačno, i takozvano rusko prisustvo na „crvenom ostrvu“ nije više faktor koji je eksponiran tokom proteklih decenija – posebno u vreme čuvene raketne krize iz 1962.