Izvor: Fond strateške kulture

Po celom svetu širi se pokret koji je sebe proglasio revolucionarnim i koji za sada pretvara parolu – „Osvoji prostor!“ u život: osvoji ulicu, trg, grad. Prema podacima sajta američkog sektora za saobraćaj, samo taj sektor je obuhvatio više od hiljadu i po gradova u SAD i van njih. Ako je suditi po infomaciji španskog internet resursa – postoji više od dvadeset nacionalnih centara pobune: sedam u Španiji (u Barseloni, Madridu, u Valenciji, u Ourense, Palmi, Salamanki, Valjadolidu), dva u Velikoj Britaniji (u Londonu i Brajtonu), dva u Belgiji (Briselu i Namiru), dva u Nemačkoj (u Berlinu i Severnoj Rajni-Vestfaliji), dva u Italiji (među Ciganima i u Bolonji), dva u Portugalu (Lisabon i Koimbra), po jedan u Francuskoj (u Parizu), Grčkoj (Atini), u Irskoj, SAD (Njujork – pokret „Okupiraj Vol Strit“) i u Brazilu.

Osnovna snaga koja ih pokreće su mladi koji protestuju protiv socijalnih nepravdi. Parole svih njih su „Mi nismo roba!“, „Nas je 99 odsto“. Protest je usmeren protiv socijalnih nejednakosti koje progresivno rastu: jedan odsto najbogatijih Amerikanaca je 1980. godine posedovalo 9,1 odsto, 2006. godine 18,8 odsto, a 2011. godine 40 odsto ukupnog nacionalnog dobra. A zahtev da „nismo roba“ je zbog marginalizacije ljudi koji su ranije bili kvalifikovani, koje je reforma društva globalizacijom odbacila na ivice života, koji su izgubili svoje mesto u društvu, pravo na socijalnu zaštiti – dakle ljudi deklasiranih, kao u Rusiji kao rezultat Gajdar-Čubajsove šok-terapije.

Osim socijalnih parola, ističu se i opštepolitičke – antiglobalističke, komunističke, trockističke, kojima se zahteva slom postojećeg političkog i ekonomskog sistema, odvajanje društva od države (čitaj plebsa od elite, sitnog biznisa od monopolističke vlasti korporacija, „pravog demokrate“ od postojeće diktature činovnika, birokrata).

Pokret se pozicionira kao horizontalan, nema hijerarhije, stihijsko-mrežni je ili klasterski. Podrazumeva se da je svaki klaster autonoman, tako da se opšta revolucionarna mreža ne ruši ako ispadne neka teritorijalna jedinica koja samostalno deluje.

Reklo bi se da je sve vrlo jednostavno – mase su se digle na ustanak protiv vlasti transnacionalnih korporacija i globalnih finansijskih grupa. Međutim, poslednja, četvrta pozicija navedenog spiska izaziva nedoumicu svojom nedorečenošću. Stvar je u tome da iza horizontalnosti svake socijalne pojave treba da bude nešto što tu horizontalnost formira i podržava, t.j. neka sila iz tame.

IZMIŠLJOTINA DRUŠTVENIH MREŽA

Za proste ljude neki jako oštrouman čovek je to nazvao „internet“. Ali to je izmišljotina jer svetska paučina predstavlja samo sredstvo za komunikaciju, koje se može uporediti sa telefonskom mrežom. A bilo koja struktura, pa i „stihijska“, realizuje se ne toliko zahvaljujući tehničkim sredstvima, koliko energijom konkretnih ljudi, koja se hrani:

a. snagom njihovih osećanja (ljubavi, mržnje, bola, pravde, zainteresovanosti itd.) i

b. finansiranjem izvesnih političko-ekonomskih struktura.

Ako ćemo baš da govorimo konkretno, inicijator „okupacije ulica“ Adbusters Foundation – kompanija koja se bori sa potrošačkim mentalitetom i reklamom za ekologiju kulture više je puta provodila akcije protiv „grabljivih stvari u ovom veku“, pa je kao najopasniju (sic!!!) proglasila – internet. I odjednom – takva ljubav prema „tom zlu“! Šta se to odjednom desilo?

Osim toga, pokret je vrlo dobro strukturiran na najnižem nivou: opšti skup (skupština) kao organ zakonodavne vlasti; komisije ili ekipe kao organ izvršne vlasti, koji organizuje skup i pretvara u život njegove odluke. Detaljno je prorađena i tehnologija vođenja skupštine koja obezbeđuje njenu rezultativnost. [1] Organizatori revolucionara su ljudi vrlo kompetentni i u upravljanju i, sudeći po detaljnim programima, u političkim tehnologijama, politici, filozofiji, ekonomiji, vođenju poslova.

I tako, ipak ostaje pitanje: ko i na koji način, direktno ili indirektno finansira navedeni pokret? Ako se pitanje ostavi bez odgovora, onda će ostati nejasno kako toliko dugo opstaju „stihijski nemiri“ koji su, bez finansijske i organizacione podrške obično osuđeni da se, pošto zaplamte, u trenutku ugase (istorija praktično ne zna ni za jedan izuzetak od tog pravila). Osim toga, ako se veruje u ono što o pokretu govore njegovi aktivisti, osnovu onih koji protestuju čine ljudi koji su socijalno ograničeni i zato u svojim mogućnostima i finansijski ograničeni.

I najzad, horizontalna revolucionarna mreža, koja je praktično sastavljena istovremeno na prostoru čitave planete (uzimajući za uzor zemlje Severne Afrike i Bliskog Istoka, dignute u vazduh haosom revolucija) jednostavno je nemoguća bez osnivača organizatora navedene mreže koji se, opet, ne mogu organizovati hijerarhijski, tj. vertikalno. U takve, bez imalo sumnje, može da se ubroji tajanstvena „dvadesetorka“ sa trga Puerta del Sol. Uostalom, i kompanija Adbusters Foundation uopšte se ne naziva u štampi slučajno „profesionalni revolucionari“ – ona od 1989. godine (sic!!!) rukovodno deluje na vrlo nezahvalnom polju za biznis – kao borac protiv socijalnog mejnstrima. Ovakav posao obično realizuju društvene organizacie tipa zelenih, koje izdržavaju u stvari oni sa kojima se oni, kao, bore. A o pravim međusobnim odnosima organizatora revolucije i njihovih sponzora može se samo nagađati jer finansiranje takve delatnosti nikad se ne vrši direktno, već preko grantova različite vrste.

OPERACIJA „ZMAJEVI ZUBI“

Ipak, da malo fantaziramo na temu u čijem je interesu da, ko zna koji put, sada već „Realno-demokratska internacionala“ pali novi požar svetske revolucije jer na to imamo pravo.

Da počnemo od analize karaktera onoga što revolucionari rade. Njihovi nastupi su usmereni:

Protiv:

■ Birokratizovanih državnih institucija;

■ Samovolje transnacionalnih korporacija i globalnih finansijskih grupa (TNK i GFG) koje „deluju nedemokratski“;

Za:

■ Ponovno uspostavljanje socijalne pravde;

■ Izdvajanje ljudi koje je globalizacija uskratila od „nepravedne državne mašine“;

■ Uništavanje nacionalno-državnih granica;

■ Uništenje savremenih struktura vlasti, koje lobiraju za interese TNK i GFG.

Rezultat se vidi dovoljno jasno: kao pozitivan cilj protesta, izabrana je izgradnja svetske države sa reglamentiranom pravdom. Istina to, tako kako je rečeno, ne liči na „demokratiju“, ali oni koji protestuju jednostavno to ne primećuju. Kome onda nešto tako može da bude interesantno? Upravo toj istoj „globalnoj eliti“ protiv koje aktivisti „globalne revolucije“ i pozivaju na borbu.

Globalizacija je praktično završena. A zajedno s njom se približava kraju i borba za monopolsku prevlast izvesnog finansijskog klana na globalnom tržištu. Ko god da pobedi, na kraju će ostati jedan – dominantan – i jedno polje njegove dominacije. U skladu s tim, svaki pretendent na pobedu je zainteresovan da rasturenost u svetskoj političkoj strukturi smeni jedinstvena upravljačka struktura. Nije slučajno čak i papa pozvao – anatikrizno! – da se forsira stvaranje svetske države sa jedinstvenim finansijskim i centralizovanim bankarskim sistemom. [2]

Štaviše, i sa religijsko-ideološkog gledišta dela globalne elite rušenje prethodnih („nedemokratskih“) struktura od novih („demokratskih“) je sasvim opravdano. Evo citata iz intervjua rabina Avrama Šmuleviča:

„Haos je najbolje vreme da se situacija preuzme u svoje ruke i da se uključi evropski civilizacioni sistem. (…) U čemu je tajna bilo kog stabilnog političkog sistema? Društvo daje ličnostima sve mogućnosti za razvoj, a ličnost nosi obaveze pred društvom. Čovek koji dobija slobodu istovremeno treba da dobije i uputstva kako da koristi tu slobodu. A ta uputstva čovečanstvu ćemo da napišemo mi, Jevreji. Došlo je vreme za naš revanš. Evropski procvat opet stiže kroz vatru arapskih revolucija“ [3].

(Eto vam smisla ovih poslednjih, koje su „realne demokrate“ uzeli za obrazac.)

Bez obzira na skrivenu politiku, rabin u suštini govori isto što i papa. Oba predlažu rešenje na koje pozivaju i oni koji se bune: tu si i jedinstvena vlast za celu planetu i stabilan „pravedan“ socijalni sistem, tu su i boljševizam, i demokratija, čak i sloboda sa kompletnim uputstvom za korišćenje. A kako se takva pravda ostvaruje, dobro je poznato na primeru nekih zemalja trećeg sveta, na primer Brazila (pogl., na pr. [4]). Pravi domaćini situacije se zatvaraju u geto sa visokom ogradom i mitraljezima na kulama i dozvoljavaju onima koji to žele samostalnost da u praksi provere sopstvenu tezu o životnosti „inicijativa odozdo“ i „nedeterminizovanim uputstvima o slobodi“.

KREDITNI SAVEZI

Uostalom, vrlo je interesantno kakve to odluke, konkretno ekonomske, nude organizatori revolucije svojim neiskusnim saborcima. Na primer, usputna ideja da se „svoj novac vadi iz banaka, sprovodnika nepravde i globalizacije, i da se daje u kase za međusobnu pomoć“, odnosno u „kreditne saveze“: korisno i za pojedinca, i za društvo, niska kamatna stopa za kredite i sl. Reklo bi se da je sve u redu, ali kreditni savezi ne postoje ni od kuda, već predstavljaju bankarske strukture, ujedinjene u Svetsku organizaciju kreditnih saveza WOCCU (detaljnije, pogl. www.woccu.org/) i pritom imaju ne samo status pri nacionalnim vladama već i pri UN. Štaviše, oni konkretno preko bankarske grupacije Raiffeisen Bank sarađuju sa Bilderberškim klubom i Rokfelerima. Odnosno stvarna borba sa dominantnom GFG veoma liči na trčanje u mestu: uzimamo novac iz banaka, a onda ga vraćamo, samo kroz druga vrata.

Ili da uzmemo prednost „odbijanja nasilja, koje nas čini jačim“, a koje proglašavaju „oni koji osvajaju prostor“. Kako su pokazale i revolucije „Arapskog proleća“ i iskustvo okupljanja „osvoji šta možeš“ u Rimu, u nizu gradova SAD, uostalom i u vreme nemira u Velikoj Britaniji i Skandinaviji, mirne demonstracije sa zahtevima i parolama – sve se brzo završava kako raste broj učesnika na protestima i kako se koncentrišu anarhisti. Posle toga demonstracije brzo prerastaju u pogrome i sudare sa snagama za održavanje reda; pojavljuju se i žrtve, koje pri određenom „razjašnjavanju“ postaju zastave sada već direktnog, pa i oružanog, suprotstavljanja postojećoj vlasti.

Razmišljajući o „stvarnoj demokratiji“, liberali-provokatori i kvalifikovani marginalci jačaju i pomeraju se u stranu pred borcima radikalnog anarhističkog, nacional-šovinističkog i religioznog usmerenja i ratnika narkomafije. I najzad, ako se situacija ne prelomi, pojavljuju se i profesionalci, sastavljeni od predstavnika snaga javnog reda i najamnika iz organizacija tipa „Blekvoter“, koji su prešli na stranu revolucionara. Rezultat je očigledan: borba za pravdu se transformiše u proizvodnju haosa, kojim se može upravljati u stilu „neprekidne revolucije“. Nastala kriminalizovana zona se pretvara u fabriku za uništavanje sopstvenog stanovništva i na taj način najjednostavnije pomaže da se reši problem prenaseljenosti planete, koja toliko brine predstavnike onih istih TNK i GFG, protiv kojih je, reklo bi se, ustanak i podignut. Droga, bolesti, ratovanje – „uništenje utopljenika je povereno samim utopljenicima“.

AMBASADOR U MOSKVI

I u vezi sa tim je verovatno umesno obratiti pažnju na sledeće činjenice. Do sada je Rusija uspevala da se zadrži na udaljenosti od boraca „za revoluciju od Tunisa do Urala!“ Međutim, padom Libije i širenjem požara u Evropi i SAD od „osvajača ulica, trgova i gradova“ svake fele nastali su očigledni pokušaji da se revolucionarna zaraza prenese i na teritoriju Rusije.

U takve pokušaje spada:

■ Postavljanje za ambasadora SAD u Ruskoj Federaciji Majkla Makfola (na slici), koji je najdirektnije povezan kako sa organizacijom „Arapskog proleća“, tako i sa prinudnim širenjem „stvarne demokratije“ u Ruskoj Federaciji [5];

■ Pristup lokalnih „stvarnih demokrata“ i „liberala – drugorusa“, u kome traže podršku i savez sa nacionalistima (sve do odobravanja antikavkaskih parola i nastupa u Manježnoj ulici u centru Moskve u decembru 2010) [6];

■ Javni poziv jednog od lidera „Drugačije Rusije“ Garija Kasparova na nasilničke akcije protiv ruske države i vlasti – sve do bombardovanja. [7]

Događaji se kreću uzlaznom linijom. Biće komplikovano ostati po strani i izbeći da ne budemo uvučeni u krvavi vrtlog veštački stvorenog usmerenog haosa globalne revolucije – jednostavnog i pouzdanog alata za uzdizanje „novog hegemona“. U grčkoj mitologiji, u pričama o podvizima Jasona i Kadma, postoje epizode kada ti junaci seju po polju zmajeve zube, a onda, bez nekog napora, istrebljuju snažne borce koji su izrasli iz zasejanog semena tako što ih puštaju da se bore između sebe. Da se to isto možda ne dešava danas u predstavi koja se zove „Arapsko proleće“, a koja služi kao prolog „Evropskoj jeseni“?

_________

Napomene:

[1] http://takethesquare.net/2011/07/31/quick-guide-on-group-dynamics-in-peoples-assemblies/
[2] Vatikan prizval sozdatь vsemirnый centrobank i mirovoe pravitelьstvo (Vatikan je pozvao da se osnuje svetska centralna banka i svetska vlada).
[3] „Posle arabskih revolюciй Velikiй Izrailьbudet upravlяtь Bližnim Vostokom?“, http://www.chechenews.com/world-news/worldwide/3555-1.html, http://kp.ru/daily/25703/904115/, http://www.kp.ru/daily/25704.4/904974/ (Posle arapskih revolucija Veliki Izraelće upravljati Bliskim Istokom?
[4] G. P. Martin, H. Šumann, „Zapadnя globalizacii: Ataka na procvetanie i demokratiю“, M.: „Alьpina“, 2001.(„Klopka globalizacije: Napad na procvat i demokratiju“, Moskva, „Alpina“, 2001)
[5] http://www.regnum.ru/news/polit/1459283.html; Kuznecov V. Začem SŠA naznačaюt novogo posla v Rossii? (Zašto SAD postavljaju novog ambasadora u Rusiji?)
[6] http://v-milov.livejournal.com/361263.html
[7] http://infox.ru/authority/mans/2011/10/27/Kasparov_prizval_k_v.phtml