Izvor: Fakti.org

Nemačka je još u uzdizanju i ona nije završila sve poslove ni oko sebe u Evropi, a ni na Balkanu. Ona ima svoje vidljive i manje vidljive ciljeve i želi da se afirmiše kao što samostalnija u odnosu na svoje saveznike da bi počela da gradi što vlastitiju politiku. To je teško, i ne ide im baš tako dobro. A mi smo joj na putu ka tom njenom cilju.

Nemačka je bila instrument u rasturanju SFRJ i nas je označila kao glavnu metu koju treba gađati. U tome je bila nemilosrdna. Istovremeno, zajedno sa svojim zapadnim saveznicima, odlučila je da Srbija ostane teritorijalno umanjena, demogafski oslabljena i ekonomski iscrpljena, i da kao takva bude lakši plen za evroatlantske integracije. Razlozi koji se kriju su u tome što Berlin sa svojim saveznicima trajno nema poverenje u nas i smatra nas malom Rusijom na Balkanu.

Cilj Nemaca je da zaposednu Balkan u celini, za šta im je neophodno da i nas uvuku u svoju organizaciju. Ali to žele da učine kad budemo što slabiji i nemoćniji, tako da im ne budemo nikakav problem, već samo adresa na koju će upućivati zahteve.

Merkelova sada sigurno dolazi u dogovoru sa Amerikom i NATO da ubrza stabilizaciju onoga što su zapadne sile destabilizovale na Balkanu podrškom nezavisnom Kosovu. Mi treba da im u tome pomognemo na svoju štetu. Da mi platimo troškove, to jest da se oslobodimo svake iluzije da Kosovo možemo da zadržimo i da što pre da prihvatimo tu relnost.

Sada su se svi glavni faktori na Zapadu uortačili da nas, ucenjujući nas kandidaturom za EU, do kraja godine nateraju da prihvatamo kosovsku nezavisnost. Ne mora to da bude odmah formalno priznanje, to može i indirektno preko takozvanih dobrosusedskih odnosa. Dolazak nemačke kancelarke u tom kontekstu ima za cilj da nam saopšti uslove, a ne da od nas prihvati primedbe i žalbe.

Cilj Nemačke, pa i Zapada, je da se Balkan izvuče iz uticaja Rusije i da bude trajna zapadna interesna sfera. Srbija, kao poslednji problem u regionu, mora da bude savladana na njenu štetu i čak sa osmehom na licu jer će kao nagradu dobiti učlanjenje u EU. Naš problem je u tome što smo se mi potpuno prepustili uticaju Zapada bez ikakve mogućnosti da s njima razgovaramo na bilo kakvoj ravnopravnoj osnovi.

Nismo na vreme potražili oslonce na drugim stranama, nego smo slepo verovali da će nam zapadni partneri misliti dobro i da će uvažavati našu dobru volju. Tu smo napravili stratešku grešku, zbog koje još uvek ispaštamo i, ako je ne ispravimo, ispaštaćemo do kraja. Morali smo našim „zapadnim prijateljima” – čim su počeli da govore o nezavisnoti Kosova – odmah da kažemo da hoćemo da zaustavimo proces našeg kandidiovanja za EU i da da ne želimo da idemo u Uniju pod drugačijim uslovima od drugih zemalja.

ŠTA SMO MORALI, A NISMO Morali smo im tvrdo staviti do znanja da u EU možemo samo sa svojom celokupnom teritorijom. Morali smo ih naterati da se izjasne. Pa da ih, ako bi oklevali, podsetimo da će lobiranjem za Kosovo izgubiti celu Srbiju i da će nas primorati da se okrenemo alternativnoj politici. Jedino bi to Zapad nateralo da se zamisli i primoralo bi ih da ne ide do kraja u pritisku na nas.

Problem Srbije je što zvanični Beograd to nikad ne bi zatržio od njih niti bi pokušao da ih stavi u položaj da moraju da odluče hoće li menjati ponašanje prema nama. Naša vlast je bukvalno samo aminovala sve što su Nemačka i ostali radili. Zato vlast i ne osuđuje priznanje Kosova kao neprijateljski akt prema Srbiji i našim interesima.

Da smo im rekli – ako nastavite sa podrškom nezvisnosti Kosova, Srbija će prestati da se interesuje za EU i podršku će potražiti na drugim stranama – to bi ih veoma zabrinulo. Sad izgleda da smo mi nemoćni i da miš sa lavom ne može da se izbori. Ali njima je do te mere stalo da Balkan imaju na svojoj strani, što bez Srbije nije moguće, da su spremni da učine čak i neki ustupak i protivuslugu da bi sprečili odlazak Srbije na drugu stranu.

Mi to nikad nismo koristili a sa ovom vlašću mislim i da nećemo. S druge strane, trebalo bi da napravimo nekoliko demonstrativnih političkih izlazaka iz ovog neprijatnog zagrljaja sa Zapadom. Da učinimo nekoliko skoro tajanstvenih poseta Moskvi, Pekingu, Brazilu i Delhiju, pa da ostavimo Zapadu da razmišlja šta se skriva iza tih poseta. Sve drugo je siguran silazak na dno.

Autor je šef diplomatije SRJ i njen ambasador u Ujedinjenim nacijama