Izvor: Fond strateške kulture

Priključenje Rusije rezoluciji „velike osmorke” u Dovilu nije moglo a da ne privuče pažnju analitičara i u Moskvi i u inostranstvu. Ta rezolucija je ozbiljan dokument. Ona određuje pozicije Zapada u odnosu na niz međunarodnih problema a medijska podrška tim pozicijama, kao valjkom za asfalt, valja svako alternativno mišljenje koje ne zvuči kako treba. U današnjem svetu „istina” se kuje samo u ideološkim centrima NATO i osim te „istine” ne može da postoji ni jedna druga. Mnogo njih postavlja pitanje: da li je Rusija počela da se okreće prema „istini” NATO? Jer pre nije bilo tako. Ruska Federacija je imala svoj stav – možda ne uvek baš jak, ali je bio – svoj.

Mi se sada pridružujemo dokumentu koji predstavlja manifest „svetske vlade” ne samo u vezi sa konkretnim ciljevima već i u vezi sa stavom da se pri postizanju ciljeva ne računa nijedan tuđi stav. Događa se demonstracija sile kao najjednostavnijeg načina ostvarivanja sopstvenih interesa. S gledišta međunarodnog prava i međunarodnih običaja rezolucija iz Dovila će ući u istoriju kao jedan od eksera koji je zabijen u mrtvački kovčeg nade naroda sveta u pravednost i ravnopravnost.

Šta da se radi, pridruživanje Moskve Dovilskoj rezoluciji u izvesnom smislu predstavlja bezuslovno pragmatičan potez u stilu realpolitike. Gadafijev poraz se može predvideti. Međunarodne organizacije tipa Afričkog saveza ili ALBA, koje u odnosu prema Libiji imaju drugačiji stav od dovilskih potpisnika – uglavnom predstavljaju udruženja siromašnih zemalja koje se boje da bi u budućnosti mogle da dožive sudbinu Libije. Ako se stane na njihovu stranu, ubrzo se može naći među gubitnicima.

Skoro isto se može reći i o odobrenju za hapšenje Ratka Mladića. Unutrašnja situacija u Srbiji ne dozvoljava joj da se nada da će prava istina o bosanskom ratu u skoroj budućnosti postati poznata svetu. Sadašnje srpsko rukovodstvo podržava verziju Zapada o događajima u tom ratu i, reklo bi se, nema nikakvog smisla protivrečiti zvaničnom Beogradu.

Osim taktičkih koristi od pridruživanja Dovilskoj rezoluciji, bitnu ulogu za Moskvu igra i korist od pridruživanja za novu etapu „pretumbavanja” u odnosima sa SAD. U Vašingtonu je taj korak ocenjen kako treba i već 29. maja je zvanični predstavnik američke administracije potvrdio da je za mesto ambasadora SAD u Rusiji planiran Majkl Mekfol (Michael A. McFaul; na slici), najbliži savetnik predsednika Obame. Ukoliko njegovu kandidaturu potvrdi Senat, Mekfol će postati prvi nediplomata u poslednjih trideset godina koji će raditi u Moskvi kao glavni predstavnik SAD. Kao član porodice Bele kuće i ključni arhitekta sadašnje američke politike prema Rusiji, Mekfol će dobiti jedinstvene mogućnosti za prenošenje Obaminih pogleda Moskvi u vezi sa najrazličitijim pitanjima – od protivraketne odbrane do konflikata u Avganistanu i na Bliskom Istoku.

KO JE MEKFOL Prema mišljenju mnogih posmatrača, Mekfol je idealan izbor jer on “dobro poznaje Rusiju i upoznat je sa problemima nacionalne bezbednosti”. Pre nego što je postao saradnik administracije SAD Mekfol je često nastupao kao kritičar politike Moskve. Četrdesetsedmogodišnji bivši profesor Stenfordskog univerziteta je više puta prekorevao, na primer, Vladimira Putina iz najrazličitijih razloga – od ruskog vojnog upada na Kavkaz do vladinog progona onih koji se ne slažu s njom. Međutim, pošto ga je pozvao Obama, Mekfol je izjavom da ideološke razlike ne treba da budu smetnja praktičnim odnosima dve strane postao pokretač politike „pretumbavanja”. Za vreme posete Moskvi 2009. godine je izjavljivao da „mi želimo da se sa Rusima stvarno bavimo realnim poslovima, i to u oblasti onih pitanja koja se tiču naše nacionalne bezbednosti i našeg daljeg razvoja”.

Prema mišljenju eksperata, postavljanje čoveka vrlo bliskog Obami na mesto američkog ambasadora u Moskvi, postaće znak zbližavanja dva prva čoveka SAD i Rusije i tešnje koordinacije njihovog rada. Pretpostavlja se da će takva saradnja učvrstiti položaj predsednika Dmitrija Medvedeva uoči predsedničkih izbora. Naravno, takvo zbližavanje će pozdraviti desno krilo političkih snaga Rusije, koje za sebe računa da će u najvažnijoj etapi izbornih bitaka imati pomoć SAD.

Ne može nezapaženo da prođe ni geopolitički aspekt prilaska Rusije dovilskoj rezoluciji. Naša zemlja se nalazi u „sivoj zoni” globalizacije, odnosno – komplikovano je da se shvati da li će i za nju jednom da nastanu vremena „obojenih revolucija”. U izjavama šefova NATO ne može da se nađe ni jedan direktan povod da se zaključi nešto tako, mada ovaj vojni blok dosledno vodi liniju opkoljavanja Rusije. Zato se iza prilaska naše zemlje dovilskoj rezoluciji može videti i težnja ruskog rukovodstva da osigura Rusku Federaciju da NATO prema njoj ne može da upotrebi doktrinu „Odgovornost da se zaštiti”. I to odgovara principima realpolitike. Da zamisli Rusiju kao deo civilizacije koja privredno cveta – to je san svakog njenog stanovnika koji svojoj zemlji želi dobro. Pa je nada da ćemo mi, hrišćani, naći sebi mesto u porodici zapadnih naroda, takođe na prvi pogled razložna.

Zbog toga, reklo bi se – treba samo da se uzdahne zbog nepravednosti sveta u kome nije svima koji su slabi i siromašni suđeno da budu srećni i da se raduju pragmatičnosti ruskog rukovodstva, koje znalački manevriše u međunarodnoj situaciji. Taktička korist od prilaska rezoluciji je očigledna. Međutim, mnogi analitičari sebi postavljaju pitanje: a da nije priznanje „istine” NATO u Moskvi istovremeno i znak ozbiljnije promene spoljnopolitičke orijentacije Rusije?

Ako se zamisli da je krajnji cilj započetih promena uključivanje Rusije u grupu „naših” za NATO, onda treba i da se računa da će se kod nje u tom slučaju pojaviti nove obaveze. Menja se pozicioniranje, menjaju se spoljnopolitički i vojno-politički zadaci. Ako smo još juče kao vrhovni (ili skoro kao vrhovni) radili zajedno sa zemljama objektima globalizacije, sada će se od nas očekivati poslovanje na istoj strani sa globalizatorima. Na primer, na pitanje učešća ruskih vojnih lica u operaciji NATO u Avganistanu će se gledati sasvim drugačije nego do sada.

Pomišljajući na silovit prelaz sovjetskog rukovodstva od konfrontacije sa Zapadom ka „novom mišljenju”, konstatovaćemo da se sve to izvodi prilično lako.

Međutim, u tom slučaju se neizbežno nameće pitanje: da li rusko rukovodstvo može – ako vodi računa o raspoloženju sopstvenog javnog mnjenja – da svom narodu dokaže neophodnost da se takve promene izvedu?

Čini se da iz mnogih razloga najveći deo društva i naroda neće podržati takvu promenu – pre svega zato što je laž NATO „istine” svima očigledna. Misao svetog kneza Aleksandra Nevskog „nije Bog u snazi, već u istini” – realnost je ruske nacionalne svesti. Lažljivost i pokvarenost politike Zapada u ruskom narodu se poimaju potpuno adekvatno. Kompletan pogled na svet ruskog nacionalnog bića predstavlja prepreku za promenu pravca priključenjem Rusije grupi „naših” za NATO. Jer širenje „zone odgovornosti” NATO, koje se sada praktikuje na ceo svet za krajnji cilj ima stvaranje novog sistema eksploatacije naroda od manje grupe predstavnika „klase koja teži globalizmu”. To je iz korena suprotno tradicijama spoljne politike Rusije. U ciljeve ruske državne politike nikad nije spadalo stvaranje sistema eksploatacije drugih naroda, to kod ruskog čoveka ne postoji u njegovom stereotipu shvatanja sveta (čak ni kod čoveka koji je na samom vrhu vlasti), za razliku od stereotipa anglosaksonskih vladajućih krugova. Stvarno nam tuđe dobro ne treba – daj da podelimo sopstveno.

U vezi sa novim pozicioniranjem Rusije ne može da se izbegne ni razmišljanje o međunarodnoj reakciji. Prilaskom dovilskoj deklaraciji su bile neprijatno iznenađene ne pojedine države, već čitave grupe država. Više od svih – Afrički savez, koji predlaže mirni „pravac” za rešavanje libijskog problema. Među rukovodiocima država članica tog Saveza nije ih malo koji se boje da će isprobati Gadafijevu košulju. Jer niko još nije rekao da će se stvar završiti na severnom delu afričkog kontinenta. Znači, u rešavanju dalje sudbine afričkih lidera tako uticajan i nekada pouzdan član međunarodne zajednice kao što je Rusija nalaziće se na strani NATO? Nekoliko desetina južnoameričkih partija, koje su predložile rešenje za libijski problem, takođe ne mogu pozitivno da prihvate promenu ruske pozicije. Štaviše, i evropsko društvo, koje se umorilo od ispiranja mozgova na NATO način, takođe zastupa prekid agresije.

U muslimanskom svetu popularan naziv za „natovce” – krstaši – sada će da baci senku i na Rusku Federaciju. Ali Rusi se nikad nisu nalazili među zapadnim krstašima, koji su pljačkali vizantijske hrišćane i koji su tuđe zemlje pokoravali ognjem i mačem. Rusija je uvek pomagala zemljama u razvoju i svoje odnose s njima gradila na dijametralno suprotnim pozicijama u odnosu na Zapad. U tom svetu mi smo bili antipod Zapadu. Pada u oči sumnjičavost kojom su Arapi primili program „Dovilskog partnerstva”. Prema dovilskom partnerstvu, Zapad ima nameru da u privredu Tunisa i Egipta ubaci 40 milijardi dolara. Iza ruke koja daje Arapi vide ruku koja uzima, zato što će kao rezultat takvog „partnerstva” biti usavršeni oblici eksploatacije njihovih zemalja i kontrola njihovog političkog života. Kakav je smisao Rusije da i ona izaziva asocijacije na tu neravnopravnost, izazvanu međunarodnom politikom? Jer jedinstvo naroda koji se protive nasilnoj i totalitarnoj globalizaciji raste. Neizbežna je pojava novih jakih i uticajnih vojno-političkih blokova, koji će u svetskim događajima igrati ozbiljnu ulogu.

Osobina ruske politike je uvek bila da deluje zajedno sa snagama koje su nazivane „antiimperijalističke”. Naravno, pojam „imperijalizam” može da se isključi kao zastareo, ali se ne može isključiti činjenica da postoje snage, koje ta reč označava – one su za spoljnu politiku Rusije uvek predstavljale veliku rezervu.

I neizbežno pitanje – da li će šlepanje Rusije u međunarodnoj politici doneti koristi njenoj privredi. Na kraju krajeva, cilj spoljnopolitičke delatnosti je da obezbedi unutrašnje blagostanje nacije. Odavno je i potpuno jasno da se zapadni investitori nikada neće smestiti u realni sektor ruske privrede. Novac iz inostranstva uglavnom stiže preko dva kanala – preko privrede sirovina i preko špekulativnog kapitala. A svoj ruski novac se istovremeno prebacuje preko granice. Oko te dramatične situacije je stvorena nedostojna maska ćutnje, kojom se krije da Zapad odbacuje i samu mogućnost pojavljivanja privredno jake Rusije, koja je sposobna za konkurenciju. Rusija zadovoljava Zapad takva kakva je danas. Mi nismo Austrija da naša privreda ne utiče na svetsku. Naša zemlja ima giganatske potencijale i oni koji osmišljavaju zapadnu politiku to odlično znaju. Tako da će oni da teže da se sadašnja situacija sačuva. A uključivanje Rusije u grupu „naših” za NATO će takvu situaciju potpuno osigurati.